11. kolovoza 2021.

Kip sv. Florijana u naselju Sonta (Сонта, Srbija)

Sonta (srp. Сонта, mađ. Szond, nje. Waldau) je naselje u Bačkoj u Vojvodini. Upravno pripada zapadnobačkom okrugu, općini Apatin u Republici Srbiji.


kip sv. Florijana 70-ih godina 20.st.


(Iz knjige: Šokica pripovida, Hrvatska Riječ, 2011. )


Iljadudevestotridesttreće stigo kip Sveti Florijan u bašču crkve Sveti Lovra u Sonte. Stigo baš za njegov dan, 4.maj.

Podiglo ga dobrotvorno vatrogasko društvo od milodara građana općine Sonta. I danas još tako piše na kipu. Do to doba crkvencka bašča je bila odgradita. Ni ni bila bašča neg odgraditi dvor, pa se istom zatrče i ker i svinče i krava isprid čorde u bašču. A bila skoro ko Mostonga. Močvarna. S prolića i s jeseni se sve usmradi i stvori šuga po baružica. Blato i mulj. Jedva prideš crkve. Ka' je stigo Florijan nikako oma se i bašča ogradila i okolo šiširovina i kestenje posadilo. Tako je bašča postala za ugled.

Sveti Florijan je od vatre. Zaštitnik od ognja, pa ga i naši vatrogasi metnili za njevoga zaštitnika. Držali vatrogasi a i svaj svit u Sonte Dan Florijana naveliko. Slabo se išlo na njive radit, svetkovalo se, jel je on Vatrenjak.Vatrogasi se uredu u njeva posvečana ruva. Na čelu komandir u bili rukavica, barjaktar barjakom sa izvezitim čekićom, sikiricom i šlemom. Nuž njega naj što dirigira trumbetašima. Poredu se u stroj stari vatrogasi. Počasni čljanovi, pa onda već majstori-vatrogasi, pa mladi kalfe, pa pioniri. Tako svega do dvisto čljanova. Prvi vatrogaski dom je bijo oma do opštine na današnjemu broju 61 Vojvođancka ulica. Drugi sokak. Krenu tako urediti strojevim korakom a u live ruke jim šlem, ko Florijanov, pa priko u crkvu na malu misu. U crkve se nakrca svita. Svako volji vidit vatrogasko društvo.


u dvorištu crkve sv. Lovro u Sonti pedesetih godina


Posli mise svi ope u redu isprid Florijana. Postroju se i na komandu:

- Mirno! Pozdrav sad! 

Lupu čižme o čižme, ruka k desnomu slipomu oku pojde. Pozdrav svetomu Florijanu! Pa kad zasviru u te njeve fanfare! Trumbete. Potrefilo se nikako da su baš svi trumbetaši i vatrogasi. P' onda se ope poreda u red na čelu sa raspećom i župnikom, gosponošama, vatrogasima i drugim svitom, pa se obilazi oko Florijana moli i piva.Ta to je bilo svita!.

Vatrogas ni, ni mogo bit svako. Mada je bilo vatrogasko društvo dobrovoljno. Najviše su to bili majstori. Oni su uvik doma. Radu svoj zanat. Šusteri, šnajderi, štrikeri, mesari, tišljeri, moleri, kovači, cimermani, bunardžije, ćurčije, čadžari...T' di su vako ljudi? Liti po njiva, zimi po trske i po fatova. Ako se i trefilo da je kakigod paor bijo vatrogas taj je bijo jako na oprezu.

Visoko gore na opštine, na krovu je bila napravita o'drveta ko forme čeka u šume.Tu je bila sirena. Sirena se oglašavala tako što se ručno okretala sa jednim točkim. Kad zasvira svi trču i malo i veliko se laća kabla i vode. Jedno nuz drugo se poreda, pa onda “podaj dalje“. U požarno vrime je uvik dežuro jedan paor u opštine sa konjma i kolma dvajstčetiri sata. Na koli dva velika bureta puna vode.Tako se svaki dan sminjivali. Vatrogasi nisu imali spremu bogzna kaku. Imali su za navuč vatrogasko ruvo, radni opasač sa zataknitom sikiricom. Na glave šlem, a na noga gumene čižme. Imali su još i nikoliko gas maski. Vatrogaska kola su imala jedno veliko drveno bure. Otprilike oko pesto litri vode je u njega stalo. Ta su kola vukli konji. Sonta je onda bila opština i imala je svoje konje. Svoju ergelu. Al, ako se potrefilo da su konji zauzeti a sirena zasvira, prvi paor koji naide nuz opštinu, mora stat. Ispregne konje i upregne u vatrogaska kola. Punila su se vodom, jel u Jamača, jel sa kanala kod Sveta Ivana. Pumpala su ručno po dva čoveka jel po četiri, dok nije novo vrime donelo motore.U požarno vrime, a to je najviše u vrime žetve, sokakom je išo birov sa ručnom sirenom. Danju i noću. Obilazijo je selo. Dežuro. Najveće zlo sa vatrom se dešavalo u Abisinije. U Srcu Valpova. Dabome u Sonte. Tamo su bile skoro sve starovircke kuće. Pojate. Ukopane u zemlju otprilike tako oko po metera. Niske i trskom pokrite. Svaki krov su mogla dodirnit i dica od šest, sedam godina ako se pripnu na prste. Tu su dvorovi bili puni puzdera. Najviše se š njim grijalo. Puzderače se ložile a donašo se iz fabrike. Kudeljare. Za džabe. Doduše bilo je i kukuruzvine i ogrizina. Tu kad bukne oma izgori desetak kuća. Zoto se prija nisu somporače ostavljale da su svakomu pri ruke. Somporače je u kuće imala samo reduša. Didaci su lule palili trudom. Ka' su se ostavljala dica sama doma sakrivale se. Za ne daj Bože! Čadžari su imali uvik pune ruke posla mada su i sami ukućani čistili svoje odžake. Nijedna kuća u selu se niščim drugim nije grijala neg samo tvrdim gorivom. Drvetom, puzderom, ogrizinama, kočanjama, pa i simenjačom i prošćom ako je koja latež dotrajala. Malo ko je do pedeseti prošloga vika trošijo ugalj. Potpaljivalo se slamom. Dvorovi su bili puni taki matrijala za ložit, pa je onda i bilo fanj :

- Eno gori vatra!

Sirena zavije a vatrogasi iz isti stopa trč na vatru makar bili i u kućni aljina.

Na Dan Svetoga Florijana uveče je uvik bijo vatrogaski bal. Obdržavo se na ćošu današnje Vojvođancke br.79. To je bijo bircuz kod Vendlike a posli Marka Franciša. Danas je tu sigrališče za dicu. Na vatrogaski bal je mogo it svako, ne samo vatrogasi. Ope je svirala njeva pleh muzika. Oni koji su zaslužili dobijali su kolajne. Tombola je isto uvik sigrala. Od tombola se malo pripomoglo vatrogasima. Zarad toga se pravijo vatrogaski bal još i na Poklade.

Još i sad opstojava vatrogasko društvo u Sonte. Ni se utrnilo. Tinja. Ima desetak čljanova. Vežbu pomalo i idu se kadgoda utecavat na takmičenja. Moderno doba je donelo za vatrogase prominju na bolje al kad stignu moderna vatrogaska kola iz varoši, tu su još uvik naši vatrogasi. Oni svojima uputama pomognu, a najviše kod kuća nabijača.

Dan Svetoga Florijana se vada još situ samo oni koji taj dan idu na misu. To su uglavnomu starije žene i di koji muški. Jedino oni ne zaboravu Florijana, pa ga posli mise otidu pozdravit.

Ruža Silađev


Sv. Florijan, Sonta